- Ako mi kažeš kako posmatraš svoje nokte, reći ću ti Nešto.
- Gledam kako hoću. A što?
- Onda nije bitno...rekoh i podarih mu razočana osmijeh.
Neki ljudi, ne znam koji, ali znam da postoje, kažu:
Ako gledaš nokte pravo, udaćeš za čovjeka koga istinski voliš.
Ako gledaš nokte (na rukama bože!!!) obrnuto, onda nećeš. Udaćeš se, recimo, iz koristi.
Ja znam sljedeće:
Od drugarice iz osnovne škole, Hane, naučila sam da grickam nokte i držala se te nauke punih dvadeset godina. Hana je sticajem nemilih okolnosti lagano otpjevušila iz moga života, ali se zato njen nauk duboko ukorjenio u moje navike i moju pojavu.
Hana je bila, sjećam se, od onih djevojčica, koje su sve imale. Imala sam i ja sve, ali ne kao ona.
Imala je najljepše lutke, najljepšu odjeću, lijepu mamu, i tatu, za koga smo znali da radi u inostranstvu, da mnogo zarađuje, da rijetko dolazi, da je bio najuspješniji bubnjar u gradu ...
Hana me je od prvog momenta privukla svojom suprotnošću.
Bože, kakvo je to ime?, mučila sam sebe ljubomorno.
Zašto nije Maja, Ana, Ivana, Dragana, Jelena, Aida ili kako već obično ide ...
Morala je da bude drugačija.
Imala je mekanu plavu kosu. Ja gustu, oštru crnu.
Imala je plavozelene oči, a ja tamno braon.
Imala je barbi tašnu iz inostranstva, a ja crvenu, sa sličicom pčelice Maje.
Sve bih joj to oprostila, ali nisam mogla samo jednu istinu:
njena baka je bila najbolja prijateljica naše učiteljice.
To me je dugo boljelo, toliko, da mi je bilo potrebno gotovo godinu dana, onih najtežih dana privikavanja, da pridobijem i Ja naklonost drage stroge učiteljice i da stanem Hani rame u rame, bar kada su simpatije naše učiteljice bile u pitanju.
Uskoro se nismo razdvajale i te prve školske i vanškolske dane vezujem uglavnom za lik i djela moje Hane. Postale smo nerazdvojne. I nepobjedive.
Dvije djevojčice iz betonskog kvarta, spremne na sve, neuhvatljive, tihe, vrijedne, čudne, nepristupačne, divlje, luckaste, i potpuno različite nekako.
Misao o Hani me danas, nakon dvadeset godina više toliko ne muči.
Hana je otišla, svojim neobičnim hodom i više nemamo ni zajedničkih tema ...
Ja sam tu, na ovoj strani šperploče, ona .... na onoj poznatijoj.
Ali me i dalje muče nokti ... gledam ih, muče se, lakiram ih, da ih spasim, ali onda, iz raznih razloga, kojima nema kraja, bojim se, zgulim taj isti lak, i moji nokti su nekako neprilagođeni mojoj ličnosti. Ali šta je tu je, moji su ;)
Ah, da gledam ih pravo, to sam htjela zapravo da kažem još na samom početku, ali sam se malo zanijela.
